S K I J A NJ E

TEKST KOJI SLIJEDI VEĆ JE PRIJE OHOHO VREMENA OBJAVLJEN NA BLOGU PLAVO VEČE.
PONAVLJAM GA I NA NAŠEM BLOGU ZA PRISJEĆANJE.

Drugari!

Kao šta sam obećao slijedi još jedna priča s skijanja na Jahorini.
Završavamo "žicu" (jedno spuštanje niz stazu).
Redamo se u vrstu jedan po jedan po redu spuštanja niz stazu.
Na tom djelu staza je skoro ravna.
To je dio staze koji se nalazi kod početka ski-lifta.
I tako mi ti stojimo i pričamo o tek minulim iskustvima i impresijama koje smo netom doživjeli kad ... čujemo prodorno glasanje, više bih rekao kričanje, a možda bi se to moglo nazvati i urlikanje.
To glasanje ili kričanje ili čak urlikanje je dolazilo iza naših leđa.
Okrenuo sam se u nanosekundi.
Ono šta sam vidio toliko se urezalo u moj prednji i srednji pa čak i zadnji dio mozga (za sve koji sumnjaju da imam toliko dijelova mozga imam CT snimak glave na kojemu se sve vidi s potpisom doktora) da mi se čini kao da je bilo jučer.
Dakle, Saša Milenković, zvani Niški, izgubio je ravnotežu na strmini prije zaravni na kojoj smo stajali i "sjeo" je na listova potkoljenice.
Nije imao snage da se podigne pa se nije mogao zaustaviti, a kretao se veoma brzo.
Zato je koristio "ručne kočnice".
Prstima je grebao po snijegu i tako pokušavao da se zaustavi.
Sreća da je imao rukavice na rukama jer bi ostao bez nokata koliko je očajnički pritiskao.
Kao da sam gleda bob jednosjed kad koči.
Izrac lica bio je neopisiv, više bih rekao neponovljiv, a možda bi se mogao nazvati i nadrealan.
Cijelo to vrijeme usta su mu bila otvorena, a iz njih je izlazila buka koja je sličila buci koja dolazi iz KDS-a od MIG-a 21 nakon šta uključi forsaž.
I piči tako naš Niški pravo ka stablima jela.
Već sam pomislio da je prava sreća da ima mlađeg brata tako da će imati tko da produži lozu Milenkovića.
Za malo da tako i bude.
Naš prestravljeni, više bih rekao izbezumljeni, a možda bi se to moglo nazvati i unezvjereni Niški zaustavio se tako da mu je jedno stablo bilo između nogu na tik ili približno, a moglo bi se reći i cirka 15,22 cm od reproduktivnih organa.
To se zove sreća.
Danas Niški ima obitelj zahvaljujući tome da ono stablo nije bilo posađeno 19,22 cm bliže njemu.

Drugari, slijedeći put pisat ću o slučaju "Božo kamikaza".

Adio